Bogzzyjev Blog

Going home for Christmas…

2007-12-15T13:33:00.000-08:00

Prošlo je neko vreme od kada sam postavio poslednji post na blog. Baš mi je Goca napomenula, nešto u smislu “ma pisaćeš ti ređe i ređe, videćeš...”. U suštini, bila je upravu ali ne zbog toga što sam zaboravio na tebe koji si odvojio par minuta da vidiš šta se sve dešava u mom životu već zato što na druge načine zadovoljavam potrebu da podelim svoju svakidašnjicu sa ljudima koji su mi dragi… (GTalk rules). Što ne znači da mi ti nisi drag… Aaaa, ponovo sam se zapetljao ;). Sve u svemu, here it goes…

Mnogo toga se izdešavalo u poslednjih dvadesetak dana od mog poslednjeg pisanija, tako da ću pokušati da se setim hronološkog rasporeda dešavanja, ali vam ništa ne obećavam.

U Microsoft Development Centru gostovala je ekipa koja je osvojila prvo mesto na ovogodišnjem Imagine Cup-u koji se održao u Južnoj Koreji. Momci su došli all the way from Thailand-a kako bi nam demonstrirali ono što su razvijali za takmičenje. Ukratko, projekat je sastoji od jedne aplikacije koja kao ulaz ima sliku sa veb kamere. Kamera snima stranice knjige, a softver prepoznaje reči knjige i iznad svake reči stavlja odgovarajuću sliku sa propratnim zvučnim sadržajem. Tako da je moguće da nepismeni ljudi recimo čitaju Harija Potera! Lepa ideja, ali momci nisu imali sreće, jer im nijedan demo nije uspeo. Verovatno nešto nije bilo uredu sa osvetljenjem. Nisu prineli dovoljno veliku žrtvu Demo Bogu :P.

Kada smo već kod Imagine Cup-a (još samo par geek reda i završavam), naš projekat sa IC-a 2007, Xero Solution, je zvanično postavljen u Pedagoški Muzej u Beogradu:

LINK

Od 1. decembra srpska mafija u Microsoftu dobila je novog člana, Milana Jovovića. Tako da smo sada postali jači i sve više rastemo. Taman sam se posle mesec dana u Kopenhagenu privikao na posao i novi način života, sve dok nisam došao na aerodrom te subote kako bih sačekao Milančeta, i onda se se sve vratilo na staro. Dok sam ga gledao kako prolazi kroz Arrival Gate setio sam se sebe i kako je meni bilo tih prvih nekoliko sati nakon sletanja aviona… Mala nuklearna eksplozija u glavi.

Posle smo se našli sa IEASTE studentom, Petrosom iz Grčke, koji nas je odveo do Milanovog novog smeštaja. Kuća u kojoj je dobio sobu mi se jako dopada, naročito zbog savršenih kupatila. Detalj koji nam je zapao za oko prilikom useljavanja je definitivno Gorenje zamrzivač ;). Sve mi nešto toplo oko srca...

Evo nekih dugo očekivanih slika iz firme:

Ja na radnom mestu…

Ne znam koliko je ovo pameteno, ali nema veze. Ovo je deo laboratorije koju koristi naš tim. Možete samo da zamislite buku koju prave ovi silni računari i temeperaturu koja se održava sa tri klima uređaja i jednim ventilatorom.

Što kaže Milan, Beer Day @ Microsoft...

Nezaobilazni sendviči posle radnog vremena.

I naravno legendarni Stoni fudbal.

Evo nekih slika od prošlog vikenda tokom šetenje po gradu...

Milan i ja.

Kolega Brig sa Tajlanda i ja.

Prošli ponedeljak smo imali priliku da prisustvujemo Božićnom koncertu u katedrali Holmens Kirke. Slušali smo Mesiju od Hendla.

Sinoć smo bili na Božićnoj žurci koju je organizovala kompanija (MDCC Christmas Pary). Evo i nekih fotki sa jučerašnjih dešavanja…

Hteo bih da završim ovaj post sa stihovima Chris Rea-e “Driving home for Christmas”:

I'm driving home for Christmas
Oh, I can't wait to see those faces
I'm driving home for Christmas, yea
Well I'm moving down that line
And it's been so long
But I will be there
I sing this song
To pass the time away
Driving in my car
Driving home for Christmas

So I sing for you
Though you can't hear me
When I get through
Oh and feel you near me
Driving in my car
Driving home for Christmas
Driving home for Christmas
With a thousand memories.

Srećni Novogodišnji i Božićni praznici i vidimo se uskoro u Srbiji!

Kakve sličnosti imaju Gløgg i Lübeck?

2007-11-25T14:40:00.000-08:00

Za one koji to nisu znali, kuvano vino nije stvar koja je samo karakteristična za naše prostore, već za veći deo Evrope (http://en.wikipedia.org/wiki/Mulled_wine). Iako nisam ljubitelj vina (tj. duboko u sebi sam antialkoholičar ;)), moram da priznam da vino koje sam probao na Gløgg žurci ima izvrstan ukus. To je zapravo kuvano vino, sa raznim začinima, pirinčem i bademom. Odlična stvar. Tako mi je počeo prošli vikend…

Posle tradicionalnog ispijanja kuvanog vina na DTU sa ostalim studentima koji su na praksi, završili smo u gradu. Imali smo krajnje čudnu strukturu društva. Bilo nas je petnaestak. Bilo je tu pripadnika bele i crne rase, što manje-više nije čudno, ali naći na jednom mestu Makedonce, Crnogorce, Hrvate i Srbe i to u pozitivnom raspoloženju, to je već, moraćete priznati, retkost ;). Pa onda iznenađenje na vratima od kluba... Braća Crnogorci u obezbeđenju... Balkanizacija Evrope. Klub je bio hip-hop tipa, nešto nalik ivanjičkom Klubu umetnika, samo što naš ivanjički nije imao dve cure iz Istočne Evrope u nečemu što bi možda moglo da se nazove minićima, koje su prvokativno igrale jedna pored druge...

Dolazim kući oko pet ujutru, i u tom trenutku stiže poruka “Izađi, mi smo ispred tvoje zgrade...”. Da stigle su, delegacija iz Nemačke, poslovna poseta iz gradića Lübeck, dve cure zbog kojih nisam imao ni četiri sata sna za prošli vikend… ;). Kaća, i njena ortakinja iz Hrvatske, Kosjenka, su na praksi u Nemačkoj već nekoliko meseci, pa su odlučile da me posete u Kopenhagenu, koji je na njihovu sreću, a na moju nesreću ;P, blizu Lübecku.

Sledeća dva dana smo obilazili grad, što sam i ja iskoristio jer nisam stigao još sve da obiđem sam. Između ostalog obišli smo čuvenu Christiana-u, koja je u suštini država za sebe. U ovom delu grada vreme je stalo pre 20 godina. Prizori koje smo mogli da vidimo kao da su bile deo nekog Kusturičinog filma... Hipi selo koje se odupire zubu vremena (i danskim zakonima i policiji). Naravno slikanje je zabranjeno, da ne bi uhvatili nekog dilera usred posla, ali mi smo iskoristili priliku, i slikali se na samom ulazu. Na obližnjoj pijaci možete kupiti sve što je potrebno jednom prosečnom narkomanu, od lula pa do nargila... Bežimo da nas ne uhvati mrak.

Na insistiranje devojaka tokom obilaska Muzeja Statua... ;P

Riba na kamenu, Andersenova Mala Sirena. Slike su lošije zbog izuzetnog kvaliteta Kaćinog aparata.

Kuća nije tesna, dok deca nisu besna. Pokušaj da uđemo svi u stražarnicu bio je neuspešan...

Hteo bih samo da se ovako javno izvinim Stivu i Vukadinu, jer ipak nisu bile u pitanju dve Poljakinje sa kojima ste pričali ono veče ;P.

Toliko za ovaj post. Bilo je kratko jer je već ponoć, a sutra se rano ustaje. Evo još jedna slidža sa jučerašnje IAESTE Božićne žurke, kolega sa posla i zemljak Nikola (Kuki) i ja...

I Nikom Nije Lepše Neg' Je VAM... ;)

2007-11-15T11:45:00.000-08:00

Što bi rekao Veliki Džoni iz Azre, ali u malo izmenjenom obliku.

Srbija, Beograd, Ivanjica... Zakon!

Tačno je 20.13h. Došao sam sa posla pre nekih pet minuta, i glava me razbija... Izašao sam iz sobe pre skoro dvanaest sati, ne mogu da verujem. Čini mi se da sam odradio dva srpska radna vremena i jedno pet crnogorskih ;). Nekako vreme proleti a i ne osetiš. Radiš… Onda napraviš break. Nešto klopaš, odigraš neku partiju stoni-fudala ili neku igricu na X-Boxu. Posle ponovo radiš, a napolju je naveliko pao mrak… Jbg.

Mislim da se polako privikavam na firmu, atmosferu, ljude, prekovremeni rad. U suštini, u vašem je interesu da što pre uđete u posao, tako da je činjenica da napuštate firmu zajedno sa čistačicama (ili kako oni to zovu Building Crew), jedna neminovnost. “Training you must have!”, što bi rekao Master Yoda iz Star Wars-a.

Svo ono ushićenje oko novog okruženja, grada, posla, polako jenjava, jer je sve to postalo svakodnevnica. Ostaje mi samo vikend kada mogu da iskoristim slobodno vreme za obilazak grada, što sam i uradio sad za ovaj koji je prošao. Obišao sam nešto nalik našem Kališu, samo bez kemena i blokova, već od nasute zemlje u obliku jedne zatvorene krivolinijske konture (Citadela). U centru se nalaze vojne barake sa još nekim pomoćnim objektima. Evo i nekih slika.

Uživajte...

A ono što je meni posebno interesantno je ovaj park i jezero koji su u blizini mog stana:

Usput sam obišao i Muzej Statua, koji se nalazi u nekom skladištu u luci na tri sprata. E sad, ono što je meni čudno je to da kada pogledate u plafon vidite samo stare debele grede i brodski pod. Kako ova konstrukcija drži svo ono “kamenje” meni nije jasno... Dejvidova replika i ja ;)

A ovo je samo za Stiva, jer znam koliko se ložiš na ove stvari. Statue su u prirodnoj veličini, samo da znaš šta propuštaš.

Mogu vam reći da jedva čekam petak popodne. Naravno zbog početka vikenda, ali i što bi trebalo da odigram revanš sa Hindusom koji me je razbio prošle sedmice u stonom-tenisu. Vukadine našao sam tebi ravnog. Možda me i nauči nekim drevnim indijskim veštinama samokontrole i jedinstva između reketa i teniske loptice (ako je moguće samo bez tačke posred čela). Vukadine, videćeš kada mi proradi moja tantra ili mantra, ili šta već... ;)

Skoro sam dobio mail od Dane (ne brini Vukadine, nije od tvoje, mada nikad se ne zna :)), pa je spomenula nostalgiju, i kako se to osećanje javlja kod “gastarbajtera” malo kasnije. E pa kod mene nije baš tako i to osećanje me drma već od momenta kada sam se raspakovao i razmišljao gde da stavim najveću torbu jer mi neće trebati sledećih godinu dana. A ona Milanova (Neverne Bebe) “Uvek je slađe, baš sve, onog čega nema...”, je naravno gorka istina.

A kako mi je bilo prvo jutro... Mislim da je ovo dovoljno:

“Tako teško je, kad’ jednog jutra budiš se.
Ostavljen od svih, a dan divan je...“ - JU Grupa.

No, nećemo više negativne misli (Dano šalji malo mejlove veselije sadržine ;), daj neki trač, ili tako nešto). Think positive, think positive, think positive...

Spomenla si u mailu i izbore koji su se skoro završili. Da vidiš Dano šta je kultura... Neće da lepe plakate po kontejnerima, izlozima, i tako to... Nego mali Danac uzme kartonče, pa na to kartonče lepi plakat, pa ga besi o banderu ;) Nećeš videti ni na jednom mestu odstupanje od ovog pravila, bez obzira koja je politička opcija u pitanju. Draloni, eto ti ideje kako da se razlikuješ od ostalih kada se budeš kandidovao za lokalne izbore...

Pre neki dan sam upoznao cimera preko puta moje sobe. Najzad, posle nedelju dana mimoilaženja. Tobias je iz Švicarske, ovde je na studijama fotografije. Ok lik, malo mlađi, živi ovde već skoro tri godine. Tobs je postao moj najbolji drug jer sam saznao da ima 2Mb/s konekciju u svojoj sobi, tako da treba da što pre kupim ruter kako bih konačno imao Net. Eto, uskoro se vraćam u cyber svet na velika vrata...

Evo za kraj jedan mail koji već duže kruži po firmi:

Hi,

I am an Albanian virus but because of poor technology in my
country, I am not able to do anything with your computer. Please be
so kind to delete one of your files and then forward me to other
users.

Regards,
The Albanian Virus

;P

Gildersten i Rozenkrac ('ladno u državi Danskoj)

2007-11-10T08:15:00.000-08:00

Je l’ su se tako beše zvala ona dva najbolja Hamletova ortaka? Mislim da jesu. Samo malo da se podsetim Šekspira... Za sada pokušavam da se sprijateljim sa gradom, ali mi ne ide od ruke. Tako da mi se i dalje dešava da zalutam. Mogu da potvrdim onu teoriju da čovek kada se izgubi, i kada počne da luta, zapravo počinje da kruži i uglavnom se vrati na mesto odakle je i krenuo. Što se i meni dešavalo... o da, samo što sam ja pravio i osmice, sem već spomenutih krugova... ;)

Ovo mi je već drugi vikend u Kopenhagenu, i mislim da baš imam sreće kada je u pitanju vreme za ture po gradu. Tek sam juče imao priliku da pokisnem, iako sam ovde već nedelju dana. Beginner’s luck, I think… Jedna stvar koja je neobična ovde… Kao što pretpostavljam da znate, Kopenhagen je prilično ravan, zgrade su niske i poprilično liče jedna na drugu (što i jedan od razloga mog (ne)snalaženja). E sad, iako je tek dva popodne sunce je poprilično nisko na horizontu, toliko nisko da vam smeta dok se šetate gradom. Ma, u suštini sve je dobro dokle god ga ima…

Danas sam pazario postpaid broj, tako da me više nećete dobiti na starom 063 broju. Novi broj je:

+ 45 22 810 650

Za one koje zanima kako to ide ovde... Za pretplatu od 200 kruna (2000 dindži) dobijete 140 minuta razgovora i 5.000 besplatnih poruka. Cool fora ;). Provajder se zove Sonofon, vlasništvo Telenora. Uzeo sam broj bez telefona, inače Vukadine tvoj mobitel je ovde oko 1000 dindži uz ovaj paket... ;P Drago mi je što sam ovo završio jer ću moći da šaljem i primam poštu sa telefona, a ne da idem do Internet kafea i da se usput zagubim (don’t ask me anything ;)), ili na poslu da strepim da li mi neko bulji u monitor…

Danas sam odlučio da posetim muzej voštanih figura, Luis Tissot, ali na moje razočarenje muzej je zatvoren još od 1. septembra. A ja se baš spremio da se slikam sa Anđelijom Džoli, čitao sam da su uradili foru da možete da osetite otkucaje srca i toplotu modela, pa sam hteo to da i proverim, posebno to za srce… ;) Prošli vikend sam obišao Nacionalni muzej, sa kojim i nisam nešto preterano oduševljen, i muzej Verovali ili Ne (iliti Riplijev muzej). Znate ono na prvoj strani Politikinog Zabavnika, e zamislite da su uradili čitav muzej na temu toga... Evo i nekih slika:

Ovo je na samom ulazu. Robot sastavljen samo od ostataka sa automobilskog otpada. Verovali ili ne...

Abraham Linkoln napravljen samo od novčanica dolara koji više nisu u upotrebi. Koliko smo mi ovakvih mogli da napravimo devedesetih... ;)

A evo i malo slika Kopenhagena, kada je lepo vreme, što je inače retkost...

Tivoli centar.

H.C. Andersen. Lik koji je napisao Malu Sirenu.

Pogled iz MC-a na jedan od trgova Kopenhagena.

I još par sličica...

I naravno ja i moj cimer. Šalim se... To sam ja i najviši čovek na svetu, pored Muzeja Ginisovih rekorda... (Pozdrav za Stiva, znaće i zašto...).

Šta mi se deslio pre neko veče… Slušam radio, listam stanice… Kad ono pesma od Bjelog Dugmeta… Pomislim u sebi, garant nekakva obrada ili tako nešto, kad ono glas Alena Islamovića. Ostao sam zatečen. Listao sam sve stanice ne bih li našao neku na engleskom. Mrka kapa, ali sam našao jednu na srpskom! Zatim je išla Bebi Dol i Zvonko Bogdan, da ne poverujete. Ali to je bilo samo to jedno veče, više nisam mogao da je uhvatim… Jbg. Možda me je i savladala nostalgija ili tako nešto, pa mi se učinilo… ;)

Kad smo kod muzike... Gazda mi je lik. Kada je vikend, ustane malo kasnije i pusti disk Abba-e tako jako da mislim da se čuje i u susednoj zgradi... Kada sam došao prvi put sa posla, sa sve cvećem (sećate se), da mu obljasnim da mi treba vaza, a on meni: “Well, you shouldn’t have…”. Sve se mislim u sebi, nije za tebe matori, nisam još tako nisko pao...! ;) Gazda ima malo problema sa engleskim, pa znate kako je.

E sada ono što sam obećavao Matchu već duže vreme, a to su skenirane karikature koje sam radio u Gimnaziji! Evo ih po prvi put i javno. Nadam se da se niko neće uvrediti ovim činom, pošto već jednom jesu kada su ih prvi put videli... ;)

Čujemo se društvo!

U Kopenhagenu oblačno, sa jakim vetrom

2007-11-08T10:14:00.000-08:00

To sam mogao da čujem od pilota dok smo se približavali aerodromu u Kopenhagenu. Kako se ugasio signal za vezivanje pojaseva, tako je gomila krenula ka izlaznim vratima. Srbi, ne bi bili Srbi, a da čitavu frku oko pakovanja i spremanja za napuštanje aviona ne započnu pola sata ranije i naravno uz nezaobilazne komentare na račun avionskog osoblja.

Napuštam avion i panično tražim znak za “EXIT”.

Prolazim pasošku kontrolu po ko zna koji put, i na redu je da pokupim svoj prtljag (ako je uopšte stigao samnom). Ulazim u ogromnu prostoriju sa nekoliko pokretnih traka sa prtljagom. Tražim svoj broj leta, i pronalazim svoju traku. Oko trake zatičem gomilu vojnika sa danskim uniformama, i njihov nepodnošljivi zadah koji osećaju i ostali putnici iz aviona (što se dalo primetiti po grimasa na njihovim licima). Uzimam prtljag među poslednjima i krećem ka izlazu, gde me čeka tetka Daca koju nisam video oko petnaestak godina. Čudno je da se setiš rođaka samo onda kada ti zatrebaju ;).

Ulazimo na voz koji će nas baciti do centra, a usput me bombarduje informacijama od kojih više od pola nisam ni zapamtio. Aaaaa, valjda ću se snaći i sam, mislim se u sebi… Na ulasku u vagon, skrećemo levo. Obljašnjava mi da smo skrenuli desno, ne bismo mogli da pričamo, jer u metrou i vozovima postoje odeljci u kojima je svaki razgovor i puštanje zvukova zabranjen!?.

U Kopenhagenu transportni sistem je malo komplikovan, ne on sam po sebi, već njegov sistem plaćanja. Postoje tri vida javnog prevoza: autobusi, S-voz i metro. Uglavnom pokrivaju dobro skoro sve delove grada. Sistem naplate je malo čudan. Postoji više načina kako da platite vašu vožnju. Postoje tzv. “karte u jednom pravcu“ (koje se btw. ne isplate), “Card tickets“ vam omogućavaju više vožnji ali u ograničenom vremenskom intervalu (recimo, sat ili dva), nedeljne i mesečne karte. Poređenja radi sa cenama našeg GSP-a, mene je “Card ticket” prvi dan za posao koštao oko 160 danskih kruna, što je oko 1600 dinara, naravno da odem i da se vratim! Sledeći dan sam izvadio mesečnu povlasticu koja je stajala oko 800 danskih kruna, znači oko 8000 dinara. Ali šta je tu štos... Mesečna povlastica ne važi za sve zone Kopenhagena kojih inače ima više. Tako da ja sa ovom mojom povlasticom mogu da idem samo besplatno do posla i natrag :(.

Zbog ovoga nije ni čudo što većina ljudi ovde koristi bicikl kao vid prevoza. Znači, ja nisam mogao da verujem, bukvalno svi... Sve ulice imaju i biciklističke staze u oba smera, tako da je vožnja koliko toliko bezbedna. U saobraćaju nema gužve jer ima malo automobila. U javnom prevozu ćete uvek naći mesto da sednete.

Silazimo sa voza na stanici Nøreport (nešto kao naš Zelenjak) gde bi trebalo da me sačeka neko iz danske IAESTE. Nalazimo se Majom, studentkinja iz Poljske na Danskom Tehničkom Univerzizetu (DTU).

Mala digresija... Samo za Stiva, Maja nije neka riba, jer znam da bi ti to prvo palo na pamet.

Mada ako hoćeš mogu da prosledim kontakt... ;)

Dobijam brdo propagadnog materijala, između ostalog i mapu Kopenhagena od koje se neću odvajati sledećih dana.

Odvodi nas do stana u kome bih trebalo da budem smešten. Na samom ulasku u stan očekuje me prijatno iznenađenje kome se nisam nadao... Na vratima stana ispod gazdinog imena stoji i moje ime i prezime! Nisam mogao da verujem!

Tako da ako neko hoće da mi piše tradicionalnim metodama evo adrese:

Bogdan Djukic
Gothersgade, 137, 2.th.
1123 Koebenhavn K

Naravno tu nije i kraj iznenađenjima. Stan izgleda fantastično. Evo nekih slika iz moje sobe.

A tu je i pogled na botaničku baštu, o kome sam već nekima i pričao... ;)

To veče skoro da oka nisam sklopio. Činilo mi se kao da se sve ovo dešava nekom drugom, a ne meni. Nekako sam stalno u sebi imao osećaj trećeg lica.

Ujutru me je pokupio drugi volonter IAESTE i sa njim sam otišao prvi dan na posao.

Evo nekih slika Microsoft Development Centra Copenhagen (MDCC):

Slika 1
Slika 2
Slika 3

Slike su malo veće, jer su sa zvaničnog sajta.

I kraći video:

Film

Za one sa boljom konekcijom...

Šta reći, ja sam ostao bez teksta... Celo zdanje je pod zaštitom države. U okviru kampusa se nalazi i jezero i veća površina koje je pošumljena, odmah do terena za basket i odbojku. Da još nešto interesantno. Microsoft nije vlasnik zgrade, već je iznajmljuje...

Unutrašnjost zgrade je posebna priča. Ulazak je moguć samo korišćenjem RFID kartice. Na recepciji me je sačekao budući šef (Jan Hjort Henriksen), koji me je otpratio do kancelarije. Usput pokušavam da zapamtim kako da se vratim do izlaza ali se gubim već na prvom skretanju, prosto toliko informacija i toliko novog odjednom, potpuno se osećate dezorjentisano...

Upoznajem se sa budućim kolegama sa kojima ću raditi. Jedan od njih je Turčin Erdinch Akbasli, sa kojim sam pričao preko telefona kada sam imao prvi intervju. Druga koleginica je, nećete verovati, Biljana, iz lepe nam i drage nam Crne nam Gore... ;).

Opet mala digresija za Stiva... I ovaj kontakt ću da prepustim tebi... ;)

Treći kolega, Steven iz Švajcarske. Generalno, super društvo!

E sad detalj koji je mene oduševio, i koji me je pripremio za sledeća neočekivana iskustva...

Cveće na stolu... Ladno sam dobio ruže za svoj prvi dan na poslu... ;) Toliko o odnosu prema zaposlenima.

Da li sam spomenuo da mi sto ima hidrauliku, tako da možete da ga dižete i spuštate na dugme. Ako vam dosadi da radite sedeći, promenite položaj u stojeći!

E sad za one koji su u IT poslu:

Po meni mnogo jaka stvar. Dobio sam nalog na njihovom CorpNet-u. Što znači da imam pristup svim mogućim resursima koje Microsoft nudi. Verujte spisak nije mali. Počevši od besplatne literature, softvera, IT podrške, itd. Kao FT (Full Time Employee) imate mogućnost da koristite usluge MSMarketa koji predstavlja portal za kupovinu softvera i hardvera na račun firme u iznosu do 5000 kruna (oko 50.000 dinara). Za veće iznose treba vam dozvola vašeg menadžera. I još mnogo toga... Da možda interesantna stvar... Sa ovog naloga moguće je poslati mail direktno Gejtsu, a da vam ga ne presretne mail filter, koji odbija na stotine hiljada spamova upućene na Gazdin mail dnevno ;).

Zatim smo otišli svi zajedno na doručak koji imate u kafeu firme. Klopa je kao što sam i očekivao odlična. Ručak je u kantini firme, i stvarno ima za svakoga ponešto. Imali su čak na umu i to da u frimi ima 40 nacionalnosti, pa su tako i oformili meni. Takođe, ako ste na nekoj specijalnoj dijeti, moguće je da se dogovrite sa kuvarom oko posebnog obroka samo za vas! Kažev vam, luda kuća…!

U ponedeljak sam imao NEO (New Employee Opportunities) sastanak. Na ovom sastanku se upoznajete sa politikom i pravilima firme, pogodnosti koje dobijate kao zaposleni, itd. Takođe upoznajete i zaposlene koji su tek počeli da rade kao i vi. E sad, zamislite situaciju… Levo i desno od mene Norvežanin i Brazilac. Preko puta mene, za stolom, Afganistanac i Rus. Na dnu stola su likovi iz Italije, Francuske, i Ukrajne, a cura koja drži trenutno predavanje, iz Australije… Ja sam ostao bez teksta… Prosto osetite da se svet smanjuje… ;)

U firmi ne postoji fiksno radno vreme, mada se očekuje od vas da dođete na posao negde između 8 do 10 ujutru. Ako zanoćite, možete sami da uđete u kuhinju kantine, i spremite nešto sebi iz zamrzivača. Išli su dosta na to da se osećate kao kod kuće. Niko vam neće praviti problem da napravite pauzu kada vi hoćete, a to vreme iskoristite kako vama odgovara: za klopu, šetnju po prirodi, masažu, šišanje (da..., u firmi imate svog frizera, verovali ili ne).

Cetvrtkom je Dan Torti, a petkom Dan piva. Ja sam zakačio prvi radni dan da mi bude petak, a baš tada je bila promocija Tuborg Christmas Brew-a sa sve Dedamrazicama... ;)

Digresija za Stiva… E sad već ne bih manisao... ;)

Naravno tu je nezaobilazi stoni fudbal i stoni tenis.

Toliko utisaka i novih iskustava da bih mogao i još da piskaram, ali ostavimo nešto i za sledeći post.

Pozdrav iz Kopenhagena!!!

Ivanjičanin u Kopenhagenu

2007-11-03T12:52:00.000-07:00

Stiv mi je poklonio jednu knjigu sa posvetom: “Da u tuđini ne zaboraviš, ko si, šta si i odakle si...”. Zato ovaj prvi post nosi baš ovaj naziv.

Hmmmm, odakle početi... Pa recimo od “AAAAAAAAAAAAAAA!!!“ To mi je odzvanjalo u glavi kada su avionski točkovi dotakli asfalt piste u Kopenhagenu.

Pa da krenemo redom...

Preskočiću ono standardno jevanđelje o sebi, jer pretpostavljam da niko nije slučajno zalutao na ovo mesto. Nemojte mi zameriti na malo slobodniji stil pisanja, jer sam pun utisaka i leptirića u stomaku, pa bih hteo da to što pre pretočim u pisanije.

Kao što znate, trenutno sam u Kopenhagenu na studentskoj praksi u Microsoft-u na period od godinu dana. Na praksu sam otišao zahvaljujući studentskoj organizaciji IAESTE, tj. njenoj lokalnoj kancelariji u Beogradu (http://www.iaeste.org.yu/). Sve pohvale za organizaciju putovanja i celokupnog aranžmana, za sada sam prezadovoljan, a videćete i zašto...

Do sinoć pred spavanje nisam ni bio svestan u šta se sve upuštam. Tek kada sam priveo kraj sa pakovanjem (koje je inače trajalo u minut do pred polazak, što je klasika za mene), osetio sam kao da me je neko polio ledenim tušem bez najave. U meni su smenjivala osećanja oduševljenosti, radosti, sreće, ravnodušnosti, strepnje, straha i agonije. Samo što ja umem da sva ta moja trenutna stanja dobro prikrijem, što mi inače ljudi koji su mi bliski zameraju. Toliko sam imao obaveza u proteklih dvadesetak dana da nisam ni stigao da razmišljam o putu i o tome kuda idem.

Celu stvar oko odlaska sam dosta bolje podneo jer sam imao podršku od mojih matorih i drugara. Od pojedinih sam je imao i previše, tako da nisam mogao da ih se otarasim poslednjih par dana pred put (pozdrav za Vula i Stiva) ;).

Kada je svanulo jutro pred polazak nije baš sve krenulo po planu. U startu sam video da ćemo kasniti. Iako sam većinu stvari spakovao pred polazak, ostale su sitnice bez kojih bi samo sebi zagorčao život prvih par dana.

Društvo već javlja da piju piće na aerodromu, a ja sam još na putu ka njemu. Čini mi se da je moj ćale više bio napet od mene. Imao je toliku tremu da se zbunio na aerodromu oko procedure čekiranja karata i prtljaga, a samo dan ranije mi je pojašnjavao proceduru na papiru u detalje ;).

Na put sam poneo dva veća kofera, i ranac sa laptopom kao ručni prtljag. Naravno u startu problemi. Od mogućih dvadeset kilograma, meni prtljag teži čitavih četrdeset pet! Ćale nekako sređuje stvar, i krećemo dalje.

Nalazim se sa društvom i pijemo poslednje piće pred dug put.

Stajem u red za ulazak u avion. Kako sam bliži metaldetektoru tako mi srce sve više i jače lupa. Iza mene su matori, društvo...

Dižem pogled na tablu sa letovima i pronalazim svoj (JU 370 Kopenhagen) u tom trenutku čujem: “Gospodine, sledeći ste...”. U tom trenutku mislio sam da sam se prepolovio na pola…
Čekam svoj broj leta, i gledam šta se dešava oko mene…

Ulazim u avion, i nalazim svoje sediše. Hmmm, malo udobnije od Pegaza, pomislih u sebi, jer nemam drugi reper za poređenje ;).

Na slušalicama pred put se vrti Whitesnake:

I don't know where I'm going

But, I sure know where I've been

Hanging on the promises in songs of yesterday

An I've made up my mind, I ain't wasting no more time

But, here I go again Here I go again

Tho I keep searching for an answer,

I never seem to find what I'm looking for

Oh lord, I pray You give me strength to carry on, cos

I know what it means

To walk along the lonely street of dreams

Na pola pesme mi prilazi stjuardesa i govori mi da ugasim telefon pošto se piloti spremaju za uzletanje.

Krećemo se ka pisti, i neočekivano se javlja kapetan i saopštava da se vraćamo na parking zbog “manjih tehničkih problema”. Opet onaj osećaj u stomaku… Nije mi ovo trebalo jer prvi put se dižem nebu pod oblake.

Gledam ispred sebe, na sedištu piše: “Pojas za spasavanje se nalazi iznad sedišta”… To je bilo ironično. Ne znam koliko bi mi nam to pomoglo ako bi nam se nešto dogodilo iz scenarija “Aircrash Investigations” sa NG-a ;), koji sam ko za inat pratio celo leto na kablovskoj.

Ipak sat ipo kasnije smo bili na 10.000 metara i išli brzinom od 750km/h, pri spoljnoj temperaturi od -49°C. Prelećemo Budimpeštu za oko 20ak minuta, a zatim i Slovačku, Češku, Poljsku.

Šta se sve dešavalo nakon sletanja, prvi utisci, u sledećem postu...