Ivanjičanin u Kopenhagenu

Stiv mi je poklonio jednu knjigu sa posvetom: “Da u tuđini ne zaboraviš, ko si, šta si i odakle si...”. Zato ovaj prvi post nosi baš ovaj naziv.

Hmmmm, odakle početi... Pa recimo od “AAAAAAAAAAAAAAA!!!“ To mi je odzvanjalo u glavi kada su avionski točkovi dotakli asfalt piste u Kopenhagenu.

Pa da krenemo redom...

Preskočiću ono standardno jevanđelje o sebi, jer pretpostavljam da niko nije slučajno zalutao na ovo mesto. Nemojte mi zameriti na malo slobodniji stil pisanja, jer sam pun utisaka i leptirića u stomaku, pa bih hteo da to što pre pretočim u pisanije.

Kao što znate, trenutno sam u Kopenhagenu na studentskoj praksi u Microsoft-u na period od godinu dana. Na praksu sam otišao zahvaljujući studentskoj organizaciji IAESTE, tj. njenoj lokalnoj kancelariji u Beogradu (http://www.iaeste.org.yu/). Sve pohvale za organizaciju putovanja i celokupnog aranžmana, za sada sam prezadovoljan, a videćete i zašto...

Do sinoć pred spavanje nisam ni bio svestan u šta se sve upuštam. Tek kada sam priveo kraj sa pakovanjem (koje je inače trajalo u minut do pred polazak, što je klasika za mene), osetio sam kao da me je neko polio ledenim tušem bez najave. U meni su smenjivala osećanja oduševljenosti, radosti, sreće, ravnodušnosti, strepnje, straha i agonije. Samo što ja umem da sva ta moja trenutna stanja dobro prikrijem, što mi inače ljudi koji su mi bliski zameraju. Toliko sam imao obaveza u proteklih dvadesetak dana da nisam ni stigao da razmišljam o putu i o tome kuda idem.

Celu stvar oko odlaska sam dosta bolje podneo jer sam imao podršku od mojih matorih i drugara. Od pojedinih sam je imao i previše, tako da nisam mogao da ih se otarasim poslednjih par dana pred put (pozdrav za Vula i Stiva) ;).

Kada je svanulo jutro pred polazak nije baš sve krenulo po planu. U startu sam video da ćemo kasniti. Iako sam većinu stvari spakovao pred polazak, ostale su sitnice bez kojih bi samo sebi zagorčao život prvih par dana.

Društvo već javlja da piju piće na aerodromu, a ja sam još na putu ka njemu. Čini mi se da je moj ćale više bio napet od mene. Imao je toliku tremu da se zbunio na aerodromu oko procedure čekiranja karata i prtljaga, a samo dan ranije mi je pojašnjavao proceduru na papiru u detalje ;).

Na put sam poneo dva veća kofera, i ranac sa laptopom kao ručni prtljag. Naravno u startu problemi. Od mogućih dvadeset kilograma, meni prtljag teži čitavih četrdeset pet! Ćale nekako sređuje stvar, i krećemo dalje.

Nalazim se sa društvom i pijemo poslednje piće pred dug put.

Stajem u red za ulazak u avion. Kako sam bliži metaldetektoru tako mi srce sve više i jače lupa. Iza mene su matori, društvo...

Dižem pogled na tablu sa letovima i pronalazim svoj (JU 370 Kopenhagen) u tom trenutku čujem: “Gospodine, sledeći ste...”. U tom trenutku mislio sam da sam se prepolovio na pola…
Čekam svoj broj leta, i gledam šta se dešava oko mene…

Ulazim u avion, i nalazim svoje sediše. Hmmm, malo udobnije od Pegaza, pomislih u sebi, jer nemam drugi reper za poređenje ;).

Na slušalicama pred put se vrti Whitesnake:

I don't know where I'm going

But, I sure know where I've been

Hanging on the promises in songs of yesterday

An I've made up my mind, I ain't wasting no more time

But, here I go again Here I go again

Tho I keep searching for an answer,

I never seem to find what I'm looking for

Oh lord, I pray You give me strength to carry on, cos

I know what it means

To walk along the lonely street of dreams

Na pola pesme mi prilazi stjuardesa i govori mi da ugasim telefon pošto se piloti spremaju za uzletanje.

Krećemo se ka pisti, i neočekivano se javlja kapetan i saopštava da se vraćamo na parking zbog “manjih tehničkih problema”. Opet onaj osećaj u stomaku… Nije mi ovo trebalo jer prvi put se dižem nebu pod oblake.

Gledam ispred sebe, na sedištu piše: “Pojas za spasavanje se nalazi iznad sedišta”… To je bilo ironično. Ne znam koliko bi mi nam to pomoglo ako bi nam se nešto dogodilo iz scenarija “Aircrash Investigations” sa NG-a ;), koji sam ko za inat pratio celo leto na kablovskoj.

Ipak sat ipo kasnije smo bili na 10.000 metara i išli brzinom od 750km/h, pri spoljnoj temperaturi od -49°C. Prelećemo Budimpeštu za oko 20ak minuta, a zatim i Slovačku, Češku, Poljsku.

Šta se sve dešavalo nakon sletanja, prvi utisci, u sledećem postu...